Пролог

ТРЕБА ЛИ ВЕРОВАТИ СВОЈИМ ОЧИМА?
Неповерење

Одмиче ово. Граби преко гробаља, кроз спортске хале и школе претворене у болнице, покрај запустелих попришта намештених утакмица, између бандера на којима су предизборне плакате замениле умрлице. Шиба кроз тровачке медије помахниталих патуљака, из паклених научних лабораторија, кроз кривотворене статистике и тајне уговоре, скрајнуте извештаје о задуживању, са литургија под маскама и виртуелних причешћа. Титра у исповести српске девојке коју су напали „мигранти под заштитом државе”. Огрће се свакодневно подметаним споредним темама, терором подљудских баналности и кич-декорима. Црни магови навикавају нас на идеју да човек буде напуњен чиповима и вештачким нано-честицама, да се електронске базе података складиште у људском ДНК-материјалу, да у овом или наредном поколењу постанемо биолошко-кибернетички организми.
Одмиче ово, хтели ми да видимо или не, звали га правим именом или не. Једна од најтежих епидемија која је захватила људе је програмирано неповерење, разложно и разорно. Неповерење у институције, у струку, у званичну верзију, у законе и стандарде, у произвођаче и продавце, у медицину и фармацију, чак и у цркву. Подразумева се да медији и политичари безочно лажу, да су електрична бројила и ваге на пијацама нетачни, да незваничне ценовнике имају и хирурзи, и жандари, и попови. Нормално је да вам снаха буде мушко, да унуке набављате преко интернета, да ваше школство нагрђује вашу историју. (...)
Систем навикавања на зло одрађује своје. Предати се свему томе горе је него скочити у клозетску јаму или пристати да будеш гмаз. У праву је Жан Дитур: „Врлина од човека захтева највећу храброст: да се супротстави духу свог времена. А тешко је и опасно да се тога придржавамо: свет није пун вукова него оваца, које су много опасније животиње.”